НАДА ВУКСАНОВИЋ, НАЈБОЉА ПАРААТЛЕТИЧАРКА СВИХ ВРЕМЕНА

0

Нада Вуксановић је шампион. Троструки
параолимпијски победник! Светски ас. Великан српског спорта из нашег града, чијим се успехом можемо поносити, и из чије животне приче можемо штошта научити

Детињство

Нада је рођена у Брезни 1959. године. Детињство проведено тамо остало јој је у најлепшем сећању. Основну и средњушколу завршила је са децом којанису имала здравствених проблема. Тада, вероватно, нико нијемогао наслутити да ће управо она остварити резултате на највишем светском нивоу.
– Моје детињство обележило је дружење са батом и секом. Узсестру Љубу учила сам да читам,пишем и многе песмице. Сећамсе песмице „Дивна, Дивна чарне очи има“, док сам са братомишлау природу. Они су од првог данa били уз мене. Ми смо се као мала деца доста играли и са другарима из села. Памтим серијал „Никад робом“, као и сличицe из Дечјих новина – сакупљали смо их. Са десет година доселили смо се у Милановац. Атлетиком сам почела да се бавим од малих ногу. У почетку рекреaтивно – трчала сам на кросу. Сада из ове перспективе, додала бих да све што сам остварила било је са пуно љубави, без интереса. Циљ ми је био да чујем химну. Три пута ми је свирала химна на Параолимпијским играма. Када је реч о победама, највећа радост ми је била када ми Канађанка, Енглескињаили Аустралијанка гледају у леђа. Али, то је мени био изазов, да победим боље од себе. Узмем медаљу и кажем sorry. Морала сам много да радим, како бих могла да напредујем. На тај начин, имала сам више самопоуздања и храбрости – каже Нада Вуксановић на почетку разговора.

Нада је уз брата заволела спорт, а уз сестру је научила све што јој је било потребно за школу. Било је пуно људи који су јој се, као слабовидој особи, нашли на путу успеха. Првенствено породица, али и колеге.

Подршка и захвалност

— Мој брат је моја највећа подршка. Брат је много пута занемарио своје обавезе због мене. Рецимо, нe изађе на испит да би ме возио на такмичења. Уз помоћ брата и данас вежбам. На Книћу је направио викендицу и стазу, где шетам, а тата на језеру пеца. Користим сваки леп тренутак да одем на Кнић. Драгoслав, мада га ми зовемо Вуки, је мој брат. Али и мој тренер. Мој саветник. И моје све – набраја саговорница и исказује захвалност колегама: – Поред брата, велика захвалност припада и колегама из „Такова“ са „Еурокремова“. Дуги низ година су плаћали моје трошкове. Финансирали су моје одласке, опрему.

Тренер

https://www.youtube.com/watch?v=VN34YiX7Gtw

Властимир Голубовић – легендарни тренер из Милановца дуго година је тренирао Наду. Њен таленат запазио је једном приликом током Надиног вежба –
ња. Уз њега, захваљујући труду и раду, постаје најбоља параатлетичарка свих времена на Балкану и шире.
– Посебну захвалност дугујем и мом тренеру Властимиру Голубовићу. Био је познат као „тренер са јаким ауторитетом“. Запазио ме је док сам тренирала. Једном приликом ми је рекао: Лако је седети уз кафицу и цигарицу, на то одговорих: Ништа од тога не конзумирам. Тада ми је рекао: Дођи на терен да видимо. Или „пуковник“ или „покојник“.  – са осмехом препричава анегдоту и исказује захвалност још једном тренеру: –Поред тога, посебно бих се за хвалила и Милошу Поњавићу, успешном селектору и тренеру. На крају атлетске каријере прешла сам на куглану. Имао је пуно разумевања за мене. Са њим сам на Европском првенству у Ријеци, 2005. године, освојила бронзану медаљу. За један чуњ ми је измакла сребрна. Та медаља ми је посебно значајна. Без обзира што је била бронзана медаља, за мене је та награда као златна.

 

Пријатељства уз такмичења

–  Бавећи се спортом, упознала је много пријатеља. Спорт је изградио Наду као светског освaјaча и рекордера, али и као личност, у то нас је и она уверила. У сваком граду имам пријатеље. Могу да их позовем, да се видимо. Мада, медаље и рекорди нису једина вредност. Члан сам Савеза слепих у Чачку, од 1981.године. И ту сам стекла многа пријатељства. Другарицу Милијанку (Мику) и друга Милоша Луковића. Милош и ја смо остварилинаграде на републичким такмичењима. Заједно смо ишли на такмичења. https://www.youtube.com/watch?v=CTqhYEfxuW0 Такође смо и узајамна подршка. Бодрили смо се. Милош има специфичну улогу у мом животу. Много дуже је без вида, него ја сада. Не могу да се навикнем на мој статус за ове две године, а Милош ми улива посебно самопоуздање. Његова улога је непремостива – описује најбоља атлетичарка.

Успомене и анегдоте

Наша суграђанка има пуно успомена, анегдота, али и тешких момената са разних такмичења. Један од најдражих је Национално признање са ПОИ у Барселони. – Мада, сад када причам изгледа лепо и лако. Било је ту много суза. Зноја. О раду да не причам – објашњава она присећа се једне од најзначајнијих успомена са такмичења:
– Реч „Индипендент“! Где год се окренем само ту реч чујем. Билоје то 1992. када сам добила златну медаљу у Барселони. Међутим, то су ратне године. На победничко постоље сам изашла у белој мајици! Нема химне, већ„Ода радости“! Јед ан од најтежих момената. Имали смо грб и опрему. Из тог разлога та медаља ми је најдража. Тада сам освојила диск златни. То је био шок за све – преноси Нада и прича једну анегдоту са такмичења: – Када ме је упитао наш познати спортиста Драгутин Топић (скакач у вис): Хоћеш флашицу воде, срце ми је било препуно. То ми је једна важна успомена. Такође, у Барселони су мени оставили да чувам торбу,где сам рекла: Па, људи, где сте мени слабовидој оставили торбу да чувам. Наравно, никада се ништа није десило – препричала је кроз смех две ситуације.

Како данас Нада проводи време

Данас живи са оцем и повремено са сестром Љубом и зетом.
На питање како води рачуна о себи и како проводи време, није се дуго двоумила да одговори.
– Много волим цвеће. Све сама сређујем. Чистим терасу. Често играм са другом Милошем домине. Такође, и данас читам звучне часописе. Бављење спортом допринело је да психички не паднем. Поред ризнице трофеја и преко двеста медаља, њен труди рад записани су у књизи Медаље заувек. Реч је о књизи у којој су записана имена познатих спортиста на Олимпијским играма. Нада, као учесник бројних Параолимпијада, има место у књизи. – У књизи је записана и награда Златна плакета „Таковски устанак“, која се додељује најбољем спортисти. За мене то
признање је нешто најлепше. Нема лепшег осећаја, него када ти место у ком си рођен и живиш ода признање. Захвална сам на томе. Свака медаља, трофеј и признање носи много одрицања. Медаље су једна ствар, а дружење сасвим нешто друго. Највише ме обрадују дечица која кад ме сретну кажу „Еј, бре, Надо, ти ли си“, „Еј, бре, јеси ли освојила још коју медаљу“ –шаљиво одговара и додаје најважније караке три стике сваке особе која тежи успеху: – Морамо за све што урадимо да размислимо. Да ли ћемо некада, некога, тим поступком повредити. И не може по сваку цену да се иде на победу, а да се неко повреди или на било који начину вреди. То је прва лекција коју сам научила у спорту – закључила је Нада.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here