Iako bi deca načelno trebalo da budu jedna od najbitnijih tema za medije, praksa pokazuje da je njihov tretman u domaćim medijima iz godine u godinu sve lošiji. Veoma se retko izveštava o njima, još ređe su sagovornici u medijskim prilozima, ali se svaki incident koji uključuje decu iskoristi kao povod za priču zbog posebne osetljivosti publike prema ovoj društvenoj grupi. To potvrđuju i rezultati istraživanja „Medijska slika dece u Srbiji 2025.”.
Psihološkinja i direktorka Instituta za digitalne komunikacije Ana Mirković objašnjava kako ovakvo medijsko okruženje utiče na decu, ali i na to da mladi tradicionalne medije smatraju irelevantnim. Ona upozorava i da će se mediji ugasiti ako ne počnu na pravi način da se bave onima koji su jedina izvesna budućnost, a to su deca.
Mediji veoma retko izveštavaju o deci, a i kada to čine izveštavanje je dominantno negativno i bez dečijeg glasa. Kako takvo medijsko okruženje utiče na percepciju detinjstva i mladosti, ali i odnos između dece, roditelja, starijih generacija i samih medija?
Mladi ne prate tradicionalne medije. Mladi ne prepoznaju tradicionalne medije. Mladima su tradicionalni mediji totalno krindž i „pasé”. Kada vidimo rezultate CEPROM-ovog istraživanja, jasno nam je i zašto. Oni se ne obraćaju mladima. Prave sadržaj za mlade i o mladima bez da poznaju suštinski te mlade ljude o kojima govore. I to je onda interpretacija. Nedavno sam na jednom mediju čula da je Oksfordski rečnik proglasio „Six Seven” kao fenomen godine, a o tome zašto je to deci važno pričale su dve starije žene. Zašto nisu pozvali decu? To bi bilo idealno.
Deca ne vole tradicionalne medije zato što im se ne obraćaju, zato što kad pričaju o njima, pričaju jezikom koji deca ne razumeju, zato što ne prate njihove razvojne promene, zato što se ne obraćaju deci na preoperacionoj fazi, do polaska u školu, na način da oni to mogu da razumeju. Kad krenu u školu, onda se potenciraju teme za koje dete misli „pa, ovo sam već video na TikTok-u, ovo me i ne zanima”. Ja verujem da uvek postoji i nečija odluka iza toga. Mi imamo jednu stigmatizovanu mladost. Mi imamo jednu mladost koja se nipodaštava u tradicionalnim medijima.
Ono što je za medije takođe veliki problem je činjenica da ostaju bez publike ako se ne obraćaju deci. Oni će se ugasiti ukoliko ne počnu da se bave decom, a ne da se brane od dece, jer jedina izvesna budućnost su deca. Našli su oni svoje odbrambene mehanizme. Oni se sa ovim dobro bore. Kad pogledate istraživanja, 95% njih se informiše preko društvenih mreža i to nije problem za njih. To je problem za nas, jer informacije prenete putem društvenih mreža nisu ono što mediji treba da obezbede. One nisu ni strukturisane, ni objašnjene, ni analizirane, ni verifikovane na način na koji bi trebalo.
Kada mediji ne poštuju dostojanstvo i privatnost dece, dolazi do sekundarne viktimizacije. Kako sa psihološkog stanovišta opisati nivo traume koju mediji nanose detetu kada, na primer, detaljnim opisima okolnosti ili objavljivanjem fotografija onemoguće detetu povratak u normalan život nakon neke nesreće, nasilja ili štete koju su pretrpela?
To je užasno uznemirujuće za dete i ono što je naročito važno u kontekstu ovog digitalnog doba jeste da nijedna vest nije ostala samo u štampi, nego se najčešće preslikala i na društvene mreže i na portale. To praktično znači da ta informacija o detetu, čija privatnost nije poštovana, zauvek ostaje na internetu i svako malo će se desiti da ta poruka ponovo dođe do deteta. Kako ono prolazi kroz različite razvojne faze, tako na drugačiji način, iz drugačijeg ugla, sa drugom dozom i kognitivnih i emocionalnih kapaciteta to doživljava i ta reviktimizacija ume da bude i brutalnija i snažnija za dete nego na početku kada je, na primer, bilo malo pa nije dovoljno razumelo kontekst onoga što mu se dešavalo. Zato je veoma važno da shvatimo kakve su posledice vrlo neodgovornog medijskog izveštavanja kada su deca u pitanju.
S druge strane, osim što su doživela neko nasilje, neprijatnost, deca kasnije nastave da trpe to nasilje jer do tih informacija dođu druga deca, pa ih onda omalovažavaju, nipodaštavaju, vređaju, što je psihološko nasilje. Onda ih isključuju iz socijalnih grupa, što je socijalno nasilje. Često svedočimo tome da su ta deca sama, da nemaju drugare i najčešće je za njih vezana neka stigma. Mediji neprofesionalnim izveštavanjem žigošu decu do kraja života.
CEPROM u svojoj publikaciji ukazuje na ignorisanje dečijeg glasa, odnosno na činjenicu da su deca kao sagovornici bila prisutna tek u svakom petom prilogu u centralnim informativnim emisijama televizija sa nacionalnom frekvencijom. Medijski pristup koji oduzima deci mogućnost da govore o temama koje ih se tiču, doprinosi njihovom osećaju da njihova mišljenja, stavovi i osećanja nemaju vrednost. Kako ovaj sistemski problem nevidljivosti dečijih glasova utiče na samopouzdanje i socijalni razvoj deteta u javnom prostoru?
Mi njima kroz to govorimo „vi ste nebitni”, ali oni su isto našli svoj mehanizam odbrane da kažu „i vi ste nama nebitni”. I onda dobijamo situaciju da mladi uopšte ne koriste tradicionalne medije, ne konzumiraju sadržaj sa tradicionalnih medija, a imamo i to da tradicionalni mediji ignorišu nešto što je u ovom trenutku oko 30% populacije planete Zemlje. I to je zapravo veliki problem i za jedne i za druge. Za decu ne toliko nedostatak informisanja usled ignorisanja tradicionalnih medija, koliko poremećena percepcija odraslih u odnosu na mladost i na decu. Mi njih ne poznajemo, mi ne znamo jezik kojim govore, mi ne znamo zašto su takvi kakvi jesu. Kada nešto ne znate, onda to kod vas budi strah, neznanje, a nekad izazove i mržnju i prezir. I mi možemo da vidimo, na primer, i brutalne scene netolerancije baka i deka prema deci, iako to uopšte nije prirodno.
To me uvek podseti na situaciju kada je moj sin došao u peti razred i dobio neku strogu profesorku srpskog koja je već na prvom času bila jako neprijatna prema njemu, a on je došao kući i uopšte nije elaborirao tu situaciju da on nešto nije znao, nego kaže „ja sam mislio da stari ljudi vole malu decu”. Mi sada, ovakvim medijskim izveštavanjem, pravimo kontekst u kojem stari ljudi ne poznaju malu decu, a ne možete voleti nekog koga ne poznajete i to je veliki problem. S druge strane, mislim da je i za održivost medija problem ta činjenica da ih ne konzumira generacija koja dolazi. Dakle, za deset godina ove i ovakve medije neće imati kod da čita, gleda, sluša i to je veliki alarm za medije da moraju da se promene i da se prilagode i približe mladima.
Najzastupljeniji prekršaj na portalima jesu senzacionalistički naslovi koji su korišćeni u čak 135 slučajeva, što je gotovo dva puta svakog dana. Da li je i kako tolika prisutnost senzacionalizma uticala na to da vremenom postanemo otporni na tu vrstu izveštavanja?
Mislim da je tolika zastupljenost senzacionalistički, takozvani klikbejt naslovi, doveli do toga da ih potpuno ignorišemo. Dakle, u početku je svako od nas hteo da vidi šta se dešava iza te priče. Svaki put kada nismo dobili priču koju smo očekivali, zapravo se stvorila neka doza razočaranja, ali i uvida da je to jedno veliko ništa, da je prazno i da ničemu ne služi. Mislim da su ljudi generalno ušli u fazu ignorisanja. Pratim analitike raznih medija i možemo da vidimo da strašno pada broj klikova, pada zadržavanje na takvom sadržaju. Ljudi ne žele takvu vrstu sadržaja. U početku je to sve bila senzacija, zato se zove senzacionalistički, ali mi sada već 15 godina koristimo internet na ovaj način, tako da to nije rešenje. To je dovođenje drugog u zabludu i to je zapravo kupovina nečije pažnje koja vama ne daje ništa.
Čak i oni to rade najčešće zbog monetizacije, jer medij kad postavi takav naslov, onda će da dobije klik, a ako vas dovede na svoju platformu ili vas zadrži, onda to može da proda nekom oglašivaču. Mislim da se to sad dešava sve manje, sve ređe, to nije način. Medijsko izveštavanje treba da bude istinito, relevantno, kontekstualno obrađeno, treba da da priliku ljudima da izraze nekakav stav i da se to obradi u kontekstu neke teme. Ovo je bilo ono što bi deca rekla fishing, a čak i rečni alasi pričaju da ni ribe više ne grizu te mamce, pa i mi smo svesna bića, više nismo toliko nesvesni da se upecamo na te gluposti.
Uspesi i dostignuća dece su gotovo nevidljivi u medijima, dok se pozitivne vesti u dnevnoj štampi beleže u svega 11,1% tekstova, u samo 5% objava na portalima i 9,5% priloga u centralnim informativnim emisijama na televizijama. Sa aspekta pozitivne psihologije, koliko je važno za razvoj i inspiraciju dece da vide vršnjake kao uspešne aktere, i kako mediji mogu da koriste svoju moć da promovišu pozitivne primere, čime bi doprineli adekvatnijoj selekciji sadržaja za decu?
Značaj pozitivnih medijskih sadržaja je u tome da deca žele da se zapravo identifikuju sa tim nekim „rol modelima”. Kada neko dobije medijski prostor to je uvek bila neka javna pohvala, a deca uče po modelu, decu inspirišu druga deca, deca nisu nužno, kao što odrasli umeju da budu, zavisna, ljubomorna… Mislim da je to jako važno, ali mislim i da kod nas postoji sistemski problem zašto se takvi uspesi ne komuniciraju. Mi kao društvo sada ne volimo obrazovane ljude, jer se mi borimo protiv obrazovanih, jer je trenutno najveći neprijatelj sistema najobrazovaniji segment populacije, a to su studenti. U javnosti se u poslednje vreme često govori o tome da se deca stavljaju u politički kontekst. A politički kontekst je „pa ništa nismo radili u školi, jer se studenti bore za slobodu i pravdu”. Kako je to politički kontekst? To je demokratski princip, to je zapravo politička pismenost, da vi deci date do znanja, da njihova participativnost u društvu i aktivizam čine demokratski sistem. Ali pošto su deca postala neprijatelji sistema kakav sada jeste, onda se deca degradiraju na svakom nivou.
Sistem je svestan toga da može da manipuliše samo ukoliko ima neobrazovane ljude koji nemaju kritičko razmišljanje. U tom smislu obrazovne teme zaista više ne predstavljaju društveno poželjan sadržaj i onda se sistematično uklanjaju iz javnog prostora, što je nedopustivo. Mi možemo da vidimo na društvenim mrežama da su najšerabilniji sadržaji oni koji govore o deci koja postignu neki uspeh, ali to ne možemo da vidimo u tradicionalnim medijima.
Uticaj roditelja na izloženost dece štetnim medijskim sadržajima je ograničen i moguć do izvesne mere. Koje preporuke možete da date roditeljima kada je reč o selekciji sadržaja i zaštiti dece od neprimerenih poruka?
Ja roditeljima savetujem nešto što je banalno i zapravo je savet roditeljima od kada postoji civilizacija, a to je – sedite i slušajte svoju decu s ciljem da ih razumete. Deca dolaze do različitih informacija, na primer, u kontekstu trenutne društvene situacije, kroz društvene mreže. Ja imam dvoje tinejdžere i onda ih pitam šta se o ovome priča na TikTok-u, pitam da mi kažu, da mi pokažu, pitam ih kako se nešto dogodilo, da li im se čini da je nešto nedostajalo, pitam da mi pokažu još neke sadržaje… Onda upoređujemo. Deca mnogo vole da sa njima razgovaramo. Ali roditelji često imaju straha usled sopstvenog neznanja ili premora. Ja im kažem da ih niko nije terao da se reprodukuju, a ako su se reprodukovali, imaju odgovornost dok to dete ne napuni 18 godina. Ja sam u kasnim četrdesetim i osećam koliko moji roditelji i dalje imaju neku odgovornost i za mene. Dakle, roditelji ste do kraja života.
Jako je važno da sa decom razgovaramo, da im ne postavljamo pravila, da im ne dajemo savete koji su njima krindž, jer realno nemamo savete. Mi sami upadamo u zamke manipulacije, stereotipizacije, govora mržnje i tako dalje. I kada decu pitamo, oni žele o tome da pričaju. Tako da ja s mojom decom od ranih uzrasta pričam o političkoj situaciji, jer je politička pismenost nadređena digitalnoj i medijskoj. Ne možete da budete medijski pismeni, a da ste politički nepismeni. I ne možete da budete digitalno pismeni, a da ste politički nepismeni. O tome se ne priča. Na nama je da govorimo. Ne morate da znate o TikToku, znate o životu. Ne morate da znate zašto šalju vatrice na Snapchat-u, važno je da pričate šta to njima znači, kako se osećaju kad ih ne dobiju, a neko drugi dobije. Važno je da pitamo da li su možda doprineli tome da neko bude povređen, šta neki sadržaj tačno govori o njima… Nekada će da se pohvale, nekada će da podele neku emociju. Dakle, samo kad pitamo, mi otvorimo ceo jedan univerzum informacija. Deca znaju mnogo o digitalnoj pismenosti, mi znamo o životu i zapravo u tom slušanju se stvori čarolija da jedni druge mnogo bolje razumemo.
Koje biste ključne preporuke iz psihološke perspektive dali novinarima za profesionalno i etičko izveštavanje o deci?
Pričamo o tome da medija neće biti ako decu isključe iz svojih izveštavanja. Kada izveštavaju za decu, jako je važno da uključe decu, jer deca jako lepo razumeju jedni druge, govore jezik koji je njima jasan, otvore se sve čakre, oči su, kako je moja baka govorila, na vrh čela. Treba da izveštavamo o deci tako što smo pre toga razgovarali sa decom o određenom fenomenu, pa preneli na način da to stariji ljudi, roditelji ili bake, deke mogu da razumeju. Mislim da u ovom trenutku postoji veliki strah zbog potencijalne zloupotrebe dečijih prava. Opet kažem, kad nešto ne znamo, onda to podiže gard, onda se od toga štitimo. Da bi medije opstali, oni moraju da se obrate onima koji sad u ovom trenutku čine već 30% populacije planete Zemlje, to je generacija Z, došla nam je i generacija Alfa rođena između 2010. i 2024., koji su deca baš u toj nekoj uskoj definiciji, a od 2025. se rađa generacija Beta. Moramo da ih upoznamo i moramo da počnemo da pravimo sadržaj sa velikim poštovanjem prema tome kakvi su i šta jesu, jer mi smo dugi niz godina stigmatizovali mladost, pričali da su izgubljena generacija, da se nikad ništa neće desiti, da ne mogu da razviju empatiju, a ta mlada bića danas u celom svetu demonstriraju jednu promenu kakva je civilizaciji bila neophodna. Oni su najsolidarnija, najempatičnija, najsenzibilnija generacija koja se ikad rodila na planeti Zemlji. I mi im ne damo prostora da poboljšaju sve nas koji smo propustili momentum da to postanemo. Ja mislim da je konstantna edukacija važna, treba osnažiti ljude time da se sve može naučiti. Pa mi živimo u eri znanja.
Koje biste preporuke iz psihološke perspektive dali mladima kada je reč o konzumiranju medijskih sadržaja – kako da pronađu i prepoznaju kvalitetne informacije, šta da izbegavaju, kako da se zaštite od negativnih uticaja?
Da bi deca bila digitalno pismena, prvo im kažemo da kritički promišljaju, odnosno učimo ih da kritički promišljaju svet. Učimo ih da ono što su videla i što im prvo trigeruje pažnju verovatno nije tačno. Kažimo im „hajde da vidimo kako to možemo da proverimo”,i onda ih pustimo da nas nauče kako da proveravamo, jer oni znaju. Kažu da pitaju ChatGPT, pa im on pošalje linkove na koje kliknu i vide da li je nešto lažno. Kritičko razmišljanje je mnogo važna veština novog doba. Važna je i komunikacija. Na primer, jako veliki broj informacija dođe do naše dece. Za četiri sata na internetu dnevno prime 17.500 informacija. Ja sam u njihovom uzrastu toliko primala za godinu dana. Dakle, s kim oni o tome pričaju? Koliko toga se sećaju na kraju dana? Sa odraslima ne pričaju, ne pričaju sa psiholozima, nastavnicima, roditeljima. Najčešće između sebe dele te informacije, a nisu kognitivno, ni emocionalno zreli da to mogu da razumeju.
Važna je i kolaboracija, saradnja. Dakle, deca danas, naročito od kovida, žive u potpuno egocentričnim „bubble-ovima” i roditelji to pothranjuju. „Ti si najbolji sine, ti sediš u prvoj klupi, ti sediš do vozača” i slične stvari. I onda oni nemaju s kim ni da proanaliziraju, jer ne mogu da kažu „ja sam sada toliko kognitivno zreo, evo ja znam da je ovo laž”, već to uvek krene sa „jesi li video, da li je to istina, gde si video?”. To je jedna faza istraživanja. Ono što je jako važno je samokontrola. Nas su učili da brojimo do 10 kad smo bili mali. Našu decu to niko ne uči. Čak suprotno, kada dete od sedam i osam meseci zaplače u javnom prostoru, ono odmah dobije mobilni telefon da ne bi slučajno plakalo ni sekundu i tako dobijamo fenomen digitalne cucle, digitalne dadilje. I onda deca nemaju samokontrolu. Što je nešto škakljivije, što je vulgarnije, što je agresivnije to bi odmah da podele sa svima. A sa samokontrolom i brojanjem makar do sedme sekunde već imaju prostora da razmisle – „čekaj da proverim, makar mi je sad lako, imam tu veštačku inteligenciju”.
I na kraju – empatija. Često i mi to radimo, delimo neke neprimerene sadržaje u digitalnom prostoru, neproverene, dezinformacije, stereotipe. Konzumerizam se probudio kod dece. Sva deca u Srbiji žele da piju jedan napitak gde pola litre tog napitka košta 15 evra i kupuje se na benzinskim pumpama. Ima razne emulgatore koje ne bi smeli da piju u tom uzrastu. Sve je krenulo od dva američka jutjubera. I sad naša deca, kad ih pitate šta da im donesete kad idete u inostranstvo, samo to traže. U školi u Vinči mi je rekla učiteljica da je na odmoru videla 30 dece kako stoje u vrsti jer je jedno donelo taj napitak pa prodaje 100 dinara čep svakom drugaru. Oni su žrtve konzumerizma zato što u digitalnom prostoru do njih dolaze različite reklame. Oni tako nezreli konzumiraju to, onda predimenzioniraju, pa sopstvenu validaciju rade kroz posedovanje nekog proizvoda – imam trenerku, nemam trenerku. Nemam tu trenerku – ja ne vredim. To su veoma kompleksne stvari. Zato ja uvek pozivam i roditelje i nas odrasle generalno, da ih prvo naučimo da sarađuju sa drugarima, da ih naučimo empatiji, da razumeju kako se oseća neko ko je provučen kroz određenu vest, kako bi se oni osećali da se njima to desi, da kritički analiziraju – „proveriću, toliko vremena već provodim na internetu, kopiram tu vest, pitam da li je tačna, ko je to objavio, ima li neka potvrda te vesti”. Pričamo o nečemu za šta im treba dva minuta dnevno, ali ne znaju da to treba da rade. Zato to mora da se otvara kao tema već od predškolskog uzrasta.
Ovaj materijal nastao je na projektu „Medijska slika dece u Srbiji 2025.”, a u okviru šireg projekta „Prava deteta su ljudska prava” koji podržava Delegacija Evropske unije, a sprovodi Užički centar za prava deteta (UCPD). Za njegovu sadržinu odgovoran je isključivo Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) i ona nužno ne odražava zvanične stavove Evropske unije.
