Čak 71% tekstova o deci u onlajn medijima ima negativnu konotaciju, a u svakom petom krši se Kodeks novinara i novinarki Srbije. Negativna konotacija u dnevnoj štampi beleži se u 57,5% tekstova, a u svakom desetom krši se novinarski kodeks.
Domaći mediji dominantno izveštavaju o nasilju, nesrećama, zlostavljanju i raznim incidentima, čime se period detinjstva predstavlja kao opasan i problematičan i doprinosi stvaranju iskrivljene slike o deci. Novinar i bivši član Komisije za žalbe Saveta za štampu Bojan Cvejić govori o tome zašto su negativni trendovi sve izraženiji, kako prepoznati situacije u kojima treba pitati dete za mišljenje i šta novinari, ali i roditelji i mladi, mogu da urade da umanje štetne posledice današnjeg medijskog okruženja.
Cvejić je bio zadužen za analizu portala i dnevnih novina u istraživanju „Medijska slika dece u Srbiji 2025.”, a ujedno je i jedan od autora smernica za izveštavanje o deci. Kao dugogodišnji urednik i novinar ovim temom se bavio i iz redakcijske perspektive, što ukazuje na njegovo sveobuhvatno poznavanje ovog problema koji je sve prisutniji u domaćim medijima.
U poređenju sa istraživanjem iz 2018. godine, ovogodišnje istraživanje pokazuje da je medijska slika dece danas još negativnija. Koji su razlozi zbog kojih su nam trendovi sve negativniji?
Stepen poštovanja etičkih i profesionalnih standarda u medijima u Srbiji je, po pravilu, iz godine u godinu, sve niži i to je postalo sada skoro pa neobjašnjivo. Medijska scena i novinarstvo kod nas doživljavaju sunovrat i deluje kao da će oporavak biti dug i težak. Portali se utrkuju u tome ko će da ima što više klikova i u toj trci ne mare više ni za šta – ni da li će narušiti nečiju privatnost, dostojanstvo, uništiti nekome život, ni da li su njihove priče kvalitetne i od javnog interesa… Više nisam siguran da li to rade iz neznanja ili iz određenih razloga.
Jedan od naših nalaza pokazuje da su deca izuzetno retko sagovornici u medijskim prilozima, tj. da ih mediji veoma retko pitaju za mišljenje, čak i kada su u pitanju teme koje ih se bez ikakve sumnje tiču. Međutim, imali smo i nekoliko primera u poslednjem periodu kada je javnost bila podeljena po pitanju toga treba li pitati dete za mišljenje. Kako odrediti tu granicu, tj. kada bi dete trebalo uključiti i pitati za mišljenje, a kada ne?
Mislim da novinari i novinarke ne pitaju decu za mišljenje donekle iz straha, jer nisu sigurni upravo šta je to što smeju, a šta ne, jer je prilično osetljivo i treba edukovati redakcije po tom pitanju. S druge strane, u današnje vreme novinari, ne svi ali većina sigurno, su se malo i ulenjili i postali površni, a pošto da biste intervjuisali decu morate imati saglasnost roditelja ili staratelja, pretpostavljam da mnoge na kraju mrzi da se upuštaju u to. Naravno, i jedan i drugi razlog je pogrešan i treba raditi na tome da se to promeni. Svakako je da treba voditi računa o uzrastu deteta i u skladu s tim prilagoditi pitanja i teme, da ne bismo došli u situaciju da deca budu zloupotrebljena. Možda ne znam pravi odgovor na to pitanje, ali bih preporučio svima da se za svaki konkretan slučaj konsultuju s nekim ko se bavi tom oblašću.
Kada sprovodimo istraživanja ovog tipa ili definišemo neke smernice, ne bi trebalo obeshrabriti medije da izveštavaju o deci jer im sve te smernice i pravila mogu delovati previše komplikovano, osetljivo, sa previše ograničenja. Kako da izbegnemo tu zamku i pronađemo pravu meru i u kritici i u smernicama koje dajemo?
Sve smernice za izveštavanje o deci i bilo kojoj drugoj osetljivoj grupi i temama treba da budu konkretne i ne previše opširne, da budu razumljive novinarkama i novinarima. Problem je što smernice kod nas većinom pišu organizacije koje se bave određenim temama, to učine na stotinu strana koje niko ne čita i mnoge od njih budu neprimenjive ili nerazumljive predstavnicima medija. Smernice treba da postoje i dobro je što ih imamo, ali treba da budu pisane u saradnji s novinarima kako bi bile što pristupačnije i primenjivije u praksi.
Vi ste učestvovali i u izradi smernica za izveštavanje o deci Saveta za štampu. Koje su najbitnije smernice za novinare i urednike?
Dok smo radili te smernice, odnosno izvlačili najbitnije iz preporuka različitih organizacija, zapravo smo došli do zaključka da ne postoje mnogo specifičnija pravila za izveštavanje o deci u odnosu na druge, odrasle osobe. Sve ono što se odnosi na zaštitu privatnosti i dostojanstva osoba, zloupotrebu emocija i druge etičke norme važi i za maloletne osobe, s tim što novinarska pažnja pri pisanju o deci mora biti pojačana, jer su posledice kršenja etičkih i profesionalnih standarda mnogo veće i dugotrajnije kada ih ne poštujete kada pišete o toj društvenoj grupi. Od specifičnosti imamo to da je potrebna saglasnost za intervjuisanje i fotografisanje dece i da treba da vodimo računa o tome šta su teme koje neće dovesti do zloupotrebe dece zbog njihovog uzrasta i moći rasuđivanja o određenim pitanjima.
Postoje li neke specifične preporuke, saveti ili smernice koje biste dali medijima za profesionalno i etičko izveštavanje o deci, na osnovu Vašeg dosadašnjeg iskustva ili problema i trendova uočenih u CEPROM istraživanju?
Prvo, da poštuju Kodeks novinara i novinarki Srbije. Najčešći prekršaji kodeksa ogledaju se upravo u indirektnom otkrivanju identiteta dece kroz iznošenje niza podataka kao što su imena njihovih roditelja, godine, mesta u kojem žive, fotografije kuće ili zgrade u kojima stanuju. Dakle, ako poštujemo opšte smernice o poštovanju privatnosti odraslih osoba, odnosno njihovih roditelja, nećemo narušiti ni privatnosti ni dostojanstvo dece. Takođe, imamo veliki broj slučajeva gde se estradne i rijaliti ličnosti preko medija raspravljaju o starateljstvu nad decom, pitanjima o utvrđivanju očinstva i slično. Njihovi „slavni“ roditelji očito nisu svesni kakve to posledice može imati po razvoj i odrastanje njihove dece, ali zato mediji moraju voditi računa o tome i ne prenositi takve izjave i priče.
Koje preporuke biste dali mladima kada je reč o konzumiranju medijskih sadržaja – kako da pronađu i prepoznaju kvalitetne informacije, šta da izbegavaju, kako da se zaštite od negativnih uticaja?
Imajući u vidu da se mladi danas u svetu pa i kod nas informišu uglavnom putem društvenih mreža neophodno je da budu svesni da ne treba svaku informaciju da uzimaju zdravo za gotovo, da treba uvek da provere izvor, potraže potvrdu u relevantnim mainstream medijima, da razmisle svaki put da li i ko može imati korist od neke plasirane vesti… Ali, na tome treba raditi s decom od predškolskog uzrasta, ne samo u kući već i konstantno kroz obrazovni sistem.
Uticaj roditelja na izloženost dece štetnim medijskim sadržajima jeste ograničen i moguć do izvesne mere. Koje preporuke biste dali roditeljima kada je reč o selekciji sadržaja i zaštiti dece od neželjenog uticaja medija?
Roditelji u današnje vreme ne mogu zaštiti decu od nepoželjnih sadržaja u potpunosti, ali treba da razgovaraju sa svojom decom i ukazuju im na ono što može imati negativan uticaj, odnosno da ih nauče da kritički promatraju sve pojave u društvu, pa i medijske objave.
Ovaj materijal nastao je na projektu „Medijska slika dece u Srbiji 2025.”, a u okviru šireg projekta „Prava deteta su ljudska prava” koji podržava Delegacija Evropske unije, a sprovodi Užički centar za prava deteta (UCPD). Za njegovu sadržinu odgovoran je isključivo Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) i ona nužno ne odražava zvanične stavove Evropske unije.
