Zgrada “Palata Albanije” u Beogradu; foto: Mašina
Srbija je zemlja u kojoj, ako ste ugrožena životinjska vrsta, vaš opstanak ne zavisi od zakona, ekološke svesti ili rada institucija. Zavisi isključivo od toga da li je preko vašeg doma razvučena nečija predizborna kampanja.
Nedavni skandal na Terazijama, u samom srcu Beograda, gde je preko fasade zgrade postavljena gigantska reklamna cerada Srpske napredne stranke, ogolio je naš odnos prema prirodi do nivoa apsurda. Iza platna, u ventilacionim otvorima, ostalo je zarobljeno čitavo jato belih čiopa, strogo zaštićene vrste ptica. Osuđene na gušenje i glad u betonskom kavezu, ove ptice bi doslovno izumrle pod naletom političkog marketinga da građani i alarmirani aktivisti nisu podigli uzbunu. Da se plakat nakon pritiska javnosti nije hitno skinuo i rasekao, u samom centru glavnog grada imali bismo još jednu ekološku grobnicu.
Slika bele čiope; foto: Wikipedia
Ovaj bizarni incident nam postavlja surovo pitanje: ako je ovoliko teško, uz buku na društvenim mrežama i hitne apele, spasiti ptice koje su nam pred očima, na najprometnijoj beogradskoj ulici – šta se dešava sa vrstama koje tiho nestaju tamo gde kamera nema?
Crvena knjiga Srbije: Tihi odlazak sa ivice
Dok se javnost bavi političkim prepucavanjima, “Crvena knjiga Srbije” (lista ugroženih vrsta biljaka i životinja) svakim danom postaje sve deblja. Na njoj se nalaze
bića koja su vekovima delila ovaj prostor sa nama, a danas su na korak od potpunog nestanka.
Orao krstaš: Simptomatično za zemlju koja na zastavi ima dvoglavog orla, pravi, živi orao krstaš je pre samo nekoliko godina bio spao na svega jedan jedini preostali par u celoj Srbiji. Zahvaljujući nadljudskim naporima biologa, situacija se blago popravila, ali ova veličanstvena ptica i dalje balansira na ivici opstanka.
Tekunica: Mali stepski glodar koji je ključna karika u lancu ishrane mnogih grabljivica, gubi bitku sa bagerima i intenzivnom poljoprivredom. Vojvodina, njeno prirodno stanište, pretvara se u monokulturne njive i građevinske zone.
Gatalinka i potočni rakovi:Vodozemci i rakovi koji su nekada bili simbol čistih srpskih reka, danas masovno nestaju. Razlog? Divlje deponije, otpadne vode i agresivna gradnja malih hidroelektrana koje reke guraju u cevi.
Ko su spasioci ovakvih vrsta?
Jedina brana između potpunog ekološkog sloma i opstanka vrsta danas su udruženja građana, ekološki aktivisti i stručne organizacije poput Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije (DZPPS).
Da nije bilo običnih ljudi koji su čuli grebanje i vapaj ptica iza SNS plakata, te čiope bi danas bile samo statistika. To nam govori da je teret zaštite prirode u Srbiji spao na leđa pojedinca. Država je proglasila zaštitu, a onda je prepustila na milost i nemilost investitorima i lokalnim moćnicima.
Sistem se ponaša kao da je priroda resurs za trošenje ili podloga za reklamiranje, a ne temelj našeg sopstvenog opstanka.
Kako da se uključimo?
Šta ostaje kad se skine platno?
Priča o niškim čiopama ima srećan kraj, ali je ostavila gorak ukus. Ona nam je poslužila kao ogledalo i pokazala nam je da smo kao društvo spremni da zazidamo živa bića zarad nekoliko kvadratnih metara političke propagande.
Zaštita ugroženih vrsta u Srbiji ne sme da zavisi od toga da li će neki savesni građanin proći ulicom u pravom trenutku i podići glas. Ako kao društvo ne skinemo “plakat nemara i pohlepe” sa našeg odnosa prema rekama, šumama i živom svetu, Srbija će postati siva, betonirana pustinja. A tada više neće biti važno čije ime piše na plakatima, jer nećemo imati gde, ni šta da slavimo.
